Запишите у књижицу – црно на бијело, молим!
Милану Милановићу је банка, по истеку орочења, одбила да врати депоновани новац и исплати уговорене камате према уговору о улогу на штедњу, по којем је депоновао средства у износу од 12.000,00 КМ на период од 37 мјесеци.
Као разлог банка је навела да у евиденцији посједује само налог за исплату поменутих средстава Милану са његовог текућег рачуна и да не постоји његов налог за уплату на рачун за штедњу.
Милан је потврдио да је потпис на налогу за исплату његов, али да му ништа није исплаћено, већ је, прије 37 мјесеци, службеници банке издао налог да са његовог текућег рачуна средства уплати као улог на штедњу, о чему је закључио и уговор са банком.
Питамо се шта се заправо догодило? Објашњење је прилично једноставно. Прво је службеница у име банке закључила са Миланом уговор о улогу 12.000,00 КМ на штедњу на 37 мјесеци. Милан је хтио да тај новац уплати преносом средстава са свог текућег рачуна.
Међутим , службеница му је сачинила “налог за исплату“ са текућег рачуна на благајни, а не налог за пренос са Милановог текућег рачуна на рачун за штедњу. И , Милан, вишегодишњи клијент банке, пун повјерења у људе, такав налог је брзоплето и потписао, а да није провјерио његов садржај.
Када је све завршено, службеница банке је просто присвојила наводно “исплаћених“ 12.000,00 КМ, јер је то био “вишак“ средстава код банке. Тиме је стање средстава одговарало стању у евиденцијама банке, а она је пред собом имала наредних 37 мјесеци да са новцем располаже по својој вољи.
Наравно да је овдје ријеч о нечијим незаконитим радњама, те су банка, као и сам Милан, предузели радње пред надлежним органом, али банка у том тренутку није могла да потврди да ли је Милану исплаћен новац или није, нити је Милан могао да докаже да је депоновао улог од 12.000,00 КМ на штедњу. Због тога је банка инсистирала на томе да се сачека судска одлука о свему, чиме је Милану, након три године и очекиваног приноса, створен озбиљан проблем, а цјелокупна ситуација је правно постала крајње неизвјесна.
Осим придржавања прописаног упутства да се банци издаје налог за плаћање на обрасцу који претходно треба да испуни корисник – налогодавац (па тек онда службеник банке), ова лекција треба да нас поучи да је изузетно важно да штедиша, када депонује средства ради штедње, захтијева да му банка о томе изда штедну књижицу. И , одмах да се зна, честа су набјеђивања са банкарским службеницима у погледу издавања књижице! Не дају, па не дају иако је то изричита обавеза банке прописана законом. Јер, осим налога за плаћање (уплату) – папирића који се често загуби, депоненти не располажу другим доказима о уплати, односно подизању новца.
У Милановом примјеру уплата од 12.000,00 КМ би морала бити евидентирана у штедној књижици, која би представљала значајан доказ о уплати. И најзад, треба знати да је уговор о улогу на штедњу једнострано обавезан уговор, што значи да ствара обавезе само за банку.
Поговор – А, гдје то пише?
Члан 1043. и 1044. став 1. Закона о облигационим односима (“Службени лист СФРЈ” број 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и “Службени Гласник Републике Српске“ број 17/93, 3/96, 39/2003 и 74/04) недвосмислено прописују да банка депоненту издаје штедну књижицу, да се у штедну књижицу уписују све уплате и подизања новца и да ти уписи, потврђени печатом и потписани од овлашћеног лица банке, представљају доказ о уплатама и подизањима у односима између банке и улагача..
Такође, налоге за уплату/исплату попуњава налогодавац у складу са Упутством о форми и садржају налога за плаћање и процедурама за извршење платних трансакција (“Службени Гласник Републике Српске“ број 86/02, 95/05 и 40/19).